Savić Olga/ Dva labuda

Savić Olga

‏

~ Dva labuda ~

Volela se dva labuda bela, svakoga dana ljubav njihova je plamenom sijala. Dunavom plovili svakog su dana, zagrljeni maštali o budućnosti svojoj. Ni kiša, ni vetar, ni sneg, ni led oterati ih nisu mogli, jer ko može da ljubav izgori?!

Dođe vreme kada im se putevi rastaviše, sudbina odredi da labud odleti. Ali obeća on labudici svojoj: "doći ću ti mila, sa prolećem ranim, sa prvim šafranom i visibabom, ljubav našu da nahranim." Dade on njoj zakletvu svoju i reče joj: "čuvaj mi dečicu moju"

Rastaše se oni, na rukavcu, na Dunavcu. Evo već treće leto labudica sama, čeka svog labuda sa dalekog juga. Njega nema, a obećo je da će doći. Ona sama tugu zbraja, plovi njihovim stazama uspomena, seća se zagrljaja i zajedničkih plesova, najlepšeih uspomena.

Ni vest da čuje, svaki dan ga potražuje. Na koncu, labudica od tuge poleti u večnost, zauze je najteža bolest, čekanje. Sada ona plovi uz labuda svog, na Dunavu, onome nebeskom, jer pravoj ljubavi kraja nema, samo je nebo granica dušama dvema.