marijanajtheferpopov\OŽILJENI

marijanajtheferpopov

OŽILJENI O tebi ništa ne znam samo planetu prepoznajem kao tvoje boravište i malo više Vaseljenu i Zvezdište kad ta tvoja reč zablista i očara O tebi ništa ne pitam nije potrebno užilio si se u mene i lutaš kao leptiri uznemireni od predkomora srca kroz komore i vene vrat mi sputaš sav se izvije da te skrene nazad da kroz reč ne izletiš stisnem i zube samo te usnama ljubim žedno i jezikom okrenem niz uzdah pluća tobom punim a grudi vrele ti se razliješ niz mene u pupku ti ostane poslednji kontrolisani uzdah pa razgranaš šake niz kukove jedre i butine bele pa me rascvetaš ramenima dok me u krošnju pretvaraš pa mi stopala od Sunca, vrela Pustiš žilu da se ukoreniš dok u cvet dugo gledaš u ludilu pred vrisak dal da ga mirišeš il uzbereš za svoj rever Na kraju posustaneš obilno ga zaliješ sokovima iz žila i blistamo čvrsto upleteni u ožiljeni stisak O tebi ništa ne znam osim tvoje nove adrese na vrelini mojih čula,bivaš oblikuješ se prema meni ožiljeni u džungli strasti. kao srasli.